Žarko Vujošević, dugogodišnji upravnik Teološkog fakulteta, preminuo je nakon teške bolesti 16. septembra 2016. godine u 58. godini života.

Rođen je 12. marta 1959. godine u Peći. Teološki fakultet završio je u Maruševcu 1984. godine i te iste godine sklopio brak sa Esterom Petak. U periodu od 2004. do 2010. godine radio je kao upravnik i preceptor na Teološkom fakultetu u Beogradu. Žarko će ostati upamćen kao vredan čovek koji je bio mentor mnogim mladim ljudima, smirenog duha i domaćinskog upravljanja. Njegov trud i rad se i danas pominju među kolegama na Teološkom fakutltetu.

„Ako bi trebalo da Žarka uporedim sa nekom biblijskom ličnošću to bi definitivno bio Josif: posvećen/predan radnik i Božji sluga, uvek vedrog duha, što god radi u svemu napreduje. Godine provedene u zajedničkom radu ostale su mi u najlepšem sećanju“, rekla je Olga Nikolić, blagajnik i bibliotekar.

„Znao je toliko toga da radi. Bio je vredan, cenio je rad i disciplinu kod studenata, i kroz ljubav ih je mnogo čemu naučio. Znao je da pruži pravi savet, da pomogne, da oprosti. Znao je što mnogi nisu znali“, sa tugom se priseća Borka Glamočanin, šef kuhinje.

Po čemu ga se sećaju studenti?

„Žarkova služba kao upravnika i preceptora na fakultetu donela je mnogo izmena u životu i radu studenata. Iako nam je bilo teško da se naviknemo na neka od pravila koja je uspostavio, bili smo blagosloveni preceptorom koji je bio veoma posvećen potrebama studenata. Pored svih obaveza koje je svakodnevno obavljao, nalazio je vreme da nas saluša i posavetuje u dilemama i problemima sa kojima smo se suočavali. On i njegova supruga, Estera, bili su uvek dostupni i na usluzi. Za neke od nas, prijateljstvo sa njima se nastavilo i posle studentskih dana.“ (Klea Radović, XI generacija)

„Žarko je bio je upravnik fakulteta dok sam studirao teologiju. Karakterisale su ga neke vrline kao što su dar da proceni osobu, da na pravi način zaposli ili zada takvo zaduženje u kojoj je student mogao najviše da doprinese. Bio je tolerantan i voleo je posao koji je radio što se moglo videti iz ophođenja prema nama kao studentima. Trudio se takođe da mnogim putovanjima ulepša naš studentski život. Često smo putovali na muzičke festivale, koncerte na kojima smo učestvovali, turnire i izlete, a sa druge strane negovao je tradicionalne vrednosti i trudio se da studenti steknu dobre navike kad je u pitanju rad u crkvi za koji smo se svi spremali. Navike stečene njegovim uticajem i danas žive u meni.“ (Miroslav Gagić, X generacija)

„Znate onu našu narodnu – vuk dlaku menja, ali ćud nikada? Žarko je redak, ali blistavi primer da ova izreka ima i svoje izuzetke. Iako je bio daleko od vuka, sećam se kako za vreme mojih studija nismo uvek nalazili zajednički jezik i nisam se slagala s nekim pravilima koje je zastupao, ali promena koja je kod Žarka nastupila u poslednjim godinama njegovog života, za mene je bila i ostala fascinantna. Toliko, da često i sama poželim da je doživim. Zbog toga će mi njegova predivna supruga Estera i on uvek ostati u najlepšem sećanju…“ (Ana Grujičić, XII generacija)

„Ono što je kod čika Žarka bilo posebno jeste taj dar da učini da se jedna velika skupina ljudi, kakva je bila na Teološkom fakultetu, oseća porodicom. Umeo je da pokrene, da inspiriše i verovao je da je Bogu sve moguće. Čovek koji je tako prirodno i jednostavno živeo istinu o Bogu. Svakome od nas davao je osećaj ne prevelike vrednosti, već svesti da imamo svoju ulogu, misiju i da u ispunjavanju iste treba da budemo srećni, jer smo pozvani na to.

Možda nije slučajno što sam imala priliku da ga uslikam kako gleda na dolinu za koju se pretpostavlja da je u njoj David pobedio Golijata. Možda je gledajući na nju razmišljao i o sebi i svojoj borbi. Pobedio je Golijata svih nas smrtnika, zaspavši u Gospodu. Ponosna sam što sam imala tu čast da učim od takvog čoveka.

Do vaskrsenja, čika Žarko!“ (Draga Mrvoš, XVII generacija)

Izražavamo najdublje saučešće Žarkovoj supruzi Esteri, sinu Filipu i ćerki Lidiji sa verom u skori ponovni susret sa bratom Žarkom, kada Gospod ispuni obećanje o svom povratku i vaskrsenju mrtvih.

In memoriam